Select Page

Poslednji pozdrav Pariskoj šljaci…

7. Jun 2015.

Danas se vraćamo sa Roland Garrosa. Umorni, preplanuli, tužni i srećni. Ponosni. Bilo je gotovo nestvarno, trajalo je prekratko, jer i život ceo bi bio prekratak za ovako nešto. Zahvaljujući mts i Eurosportu, imali smo prilike provedemo nekoliko nezaboravnih dana na obodu Bulonjske šume. Gledali smo polufinale, kao i narednog dana mečeve juniora i veterana. Za finale, nismo uspeli da dođemo do karata, iako smo na zvaničnoj berzi pokušavali da ih kupimo više od 12 sati. Neko je uvek bio brži i spretniji. Bilo bi veličanstveno biti deo finala, iako je krajnji ishod bio drugačiji od naših želja i očekivanja.

Iako godinana unazad pratim tenis uživo, i trudim se da kada god mogu odvojim vreme za to, a putem malih i danas nešto većih ekrana to radim više od dve decenije gotovo svakodnevno, po prvi put sam imao prilike da budem deo ovakvog spektakla. Ok, bio sam tu kada je osvojen Davis cup, odgledao sam skoro sve mečeve na SerbianOpen-u, a iako ženski tenis mnogo manje pratim danas, putovao sam da gledam Fed cup tim u Slovačku… Ipak, sve to ne može se porediti sa završnicom Grand Slam-a.

Domaća publika će uvek favorizovati lokalne igrače i imati svoje miljenike, ali kada si na licu mesta shvatiš da zapravo, ma koliko ti nekada delovalo da su neopravdano pristrasni – oni samo navijaju za tenis. Za spektakl, za poen više, za još koji minut vrhunskog nadmetanja dvojice gladijatora na narandžastoj zemlji. Nekad će dizati jednog, nekada drugog, ali će na kraju biti prema svima fer. Aplauz i ovacije koje je Novak dobio u finalu, to potvrđuju.

Osim dva polufinala, narednog dana smo prisustvovali i mečevima legendi i juniora. To je još jedno mesto gde vidite koliko zapravo ljudi koji su došli (a ima ih sa svih krajeva sveta) vole ovu predivnu igru. Oni nisu tu samo da bi gledali Nadala, Novaka, Mareja ili Rodžera, već će svoju pažnju usmeriti i na ostale bez kojih svega ovoga danas ne bi ni bilo. Tako recimo meč legendi starijih od 45 godina, u kome smo gledali duel dublova – Forget/Leconte protiv Bahrami/Haarhuis, doveo je više hiljada ljudi na tribine stadiona Suzanne Lenglen, a svaki genijalni potez nagrađivan je aplauzom i ovacijama, iako je na susednom, glavnom terenu (Philippe Chatrier) u toku bio 5. set duela Djoković – Murray. Slično je bilo i na drugim mečevima koje smo gledali, a imali smo prilike da vidimo i Lindsay Davenport, Mary Joe Fernandez, Kim Clijsters, Martinu Navratilovu, Marion Bartoli, Cedrica Piolina, Arnaud Clement, Carlos Moya, Sebastian Grosejan, Juan Carlos Fererro… Tu su bili i Kagenlikov, Medvedev, Chang, Ivanišević, Gaudio, Brugera, Myskina, Novotna, Arantxa Sánchez Vicario, ali njih nismo uspeli da ispratimo. Prosto, uživanje je gledati veterane, to je potpuna magija i predstava. Noge možda nisu toliko brze, ali srce je tu, ruke slušaju, a nema nikakve presije.

Ako budete imali prilike, nemojte to propustiti. To je deo Grand Slam-a koji je “za raju”, ulaznice za ceo dan su nekoliko desetina eura jer je cilj privući sve one koji zaista vole tenis. Ulaznica za glavne događaje gotovo da i nema u prodaji, a njihove cene su obično nekoliko stotina eura. Što se ostalog tiče. Generalno, suveniri su prilično skupi (privesci i magneti 10ak eur, šolje 20ak eur, kačketi 25-40 eur, šeširi 60-100 eur, peškiri i majice 40ak eur, flašice vode 4-5 eur, kafa 3-5 eur, sladoled 5-10 eur i slično). Takođe, bitno je da imate u vidu da, obzirom da nema nikakve zaštite od sunca, morate imati nešto čime ćete se zaštititi, i da vodu i ostalo možete doneti sa sobom, ali će vam za ceo dan trebati velika količina. Sve što ne ponesete, naćićete tamo, ali će vas to koštati. Sa dnevnim ulaznicama za spoljne terene, o kojima smo pričali nešto ranije, možete prisustvovati događajima van glavnog terena, pristupiti muzeju i galeriji, a tu su u i nekoliko velikih ekrana za gledanje mečeva sa glavnih terena, u okviru samog kompleksa.

Za kraj, par reči i o finalu. Prosto, mnogima sam ostao dužan taj komentar, a sada, kada su se strasti smirile, mislim da mogu svoje misli da složim tako da kažem zaista šta mislim. Sten je znao da jedini način da ima šansu – da napadne. Da ne čeka priliku, već da je stvori. Kako je meč odmicao, bio je sve bolji i bolji u tome. Odigrao je fantastično, a i tako, ostavio je prostor Novaku. Ne ovom Novaku od danas. Ne znam razloge, kada ste u Francuskoj, jedini jezik koji čujete je francuski, a sa Internetom smo prilično hendikepirani poslednjih dana, pa informacija baš i nema. Moja pretpostavka je da je u pitanju zdravstveni problem, ne toliko ozbiljan, ali neprijatan. Verujem da nije stavljan u prvi plan jer se to već preuveličava stalno, ali da ga je to ograničavalo u igri. Jer Novak se nikada ne brani, a danas je to radio. Takav igrač to radi samo kada zna da ne može da napadne. Takođe, on se nikoga ne plaši. Nije to radio ni dok je bio golobradi klinac protiv gotovo nepobedivih divova. Zato je danas ovde.

Novak nije zaslužio ovakav kraj turnira. Dao je sve, celu sezonu je svuda pokazivao koliko je napredovao i koliko je radio. Da je bio na 100% pa i na 80%, apsolutno niko sa druge strane ne bi mogao ništa da uradi. Toliko je bio dominantan, i to je svima bilo potpuno jasno. Prolazi vreme, iako daleko od toga da je prošlo. Šansi je sve manje, a od danas kreće novi ciklus kroz koji treba proći do nove šanse. Ipak, to je Novak. Ako neko to može da uradi, to je on. Ja mu želim da u Londonu ponovo podigne trofej, kao i da ove godine uzme titulu u Sinsinatiju i time objedini sve titule sa turnira Masters serije. Prvi i jedini u istoriji. Sledeća godina nije toliko daleko… Roland Garros je njegov, a onda, verujem i Olimpijsko zlato. Protiv nekih stvari se ne može, sve ostale se savladavaju korak po korak. Nema preskakanja. On to najbolje zna. Izrastao je u jednog od najvećih šampiona, skinuvši sa trona dvojicu najdominantnijih igrača u istoriji. Već sada – on je deo večnosti, a još toliko toga je spreman da uradi.

 

Nedavno sam pisao o tome zašto i koliko volim tenis. Pre mesečak dana sam tu svoju strast odlučio da kanališem u niz blog postova kod drugara na Sportske.net. Prosto, sa jednom posebnom emocijom gledam na to i verujem nekome možda ti tekstovi mogu da budu interesatni. Meni svakako mnogo znači da makar jednom nedeljno odvojim vreme i pišem o nečemu što zaista volim, a što nema veze sa strukom. Tekstove o tome, i nekim drugim sportskim temama, osim u izuzetnim situacijama, čitaćete tamo. Nadam se svakih 10ak dana 🙂