Pisao sam već par puta o tome, ali za one koji ne znaju, već dvadeset godina pratim Manchester United, još od vremena debelog ćelavog francuza sa najvećim srcem na svetu. Uvek sam imao simpatije prema raznim klubovima u raznim ligama, volim da pogledam Barsu, Bajern, Juve i Inter, Ajax, ali osim Zvezde, jedini klub koji sam zaista voleo od kada pratim fudbal, bio je United. Zavoleo sam ga gledajući gorepomenutog, nekoliko njegovih veličanstvenih saigrača i nekoliko tada klinaca, ljudi koji su taj klub u ovih dvadeset godina obeležili. Kako sam letos potpuno neočekivano imao prilike da odem na Olimpijske igre zahvaljujući PilsPlus-u, i kako sam tada, neočekivano dobio multi vizu, znao sam da ću bar još jednom na par dana otići do Engleske do njenog isteka. I kako obično biva, posao čini svoje, slobodno vreme teži nuli, dok se vreme trajanja vize bliži kraju…
Ipak, negde oko Nove godine, odlučio sam da sebi poklonim nekoliko dana za pamćenje. Sve je počelo tako što sam na sajtu Uniteda počeo da tražim koje su cene karata i za koje utakmice ima još makar neka karta. Na onim boljim lokacijama nikada nema slobodnih mesta, obično su prazni sami obodi najviših nivoa tribina, i tu pričamo o nekoliko stotina mesta jer United prosečno gleda 98% popunjen stadion. Da, stadion od 75.500 mesta, gotovo uvek je potpuno pun do poslednjeg. Gledao sam šta sledi od utakmica, video da je kroz 15ak dana Liverpool, ali da nema mesta. Viza je isticala početkom februara i ostao je samo jedan meč, onaj protiv Southamptona. Kako je obično sve rasprodato, nisam se previše nadao. Ipak, te večeri ukazala se jedna “zelena” stolica u 3 redu istočne tribine tik pored severoistočne korner zastavice. I morala je biti moja. Nisam znao ništa, osim toga da ću 30. januara u 9 uveče biti na Teatru snova.
Kupio sam kartu online (oko 50 EUR) i počeo da pretražujem koje su mi opcije za let, smeštaj i slično. Odlučio sam da idem sam jer iako znam dosta ljudi koji bi rado išli, niko nije imao vizu i za to vreme bi je jako teško izvadili, a ni mesta na stadionu nije bilo. Prvo sam razmišljao da odem na par dana do Londona, pa odatle vozom u Manchester na tekmu i nazad, ali sam se na kraju ipak odlučio direktno za Mančester i ekspres varijantu – 48h za boravak i put u oba smera. Ovo je možda malo previše intenzivno, ali adrenalin je uradio svoje. Za one koji razmišljaju da urade nešto slično evo par konkretnijih informacija. Ako želite da stignete u Manchester direktno, avionom, iz Beograda to možete učiniti preko kompanije Swiss sa presedanjem u Cirihu (ima free Wifi). Let traje oko 2 x po sat i po, a presedanje je obično sa razmakom od svega sat, dva. Cena povratne karte sa svim troškovima je oko 200 EUR. Navodno postoje i povoljnije varijante iz Budimpešte, pa vam ostavljam da to istražite.
Jedan od razloga zbog kojih je Londom otpao kao opcija je činjenica da je jako teško naći iole pristojan smeštaj za manje od 100 EUR dnevno, a to je solidna stavka. U Mančesteru su stvari drugačije, i smeštaj je dosta povoljniji. Na preporuku prijatelja koji tamo živi, odlučio sam se za Travelodge Manchester Central Hotel. Soba je bila oko 40 EUR za veče, hotel je na super mestu u samom centru, sobe su prostrane (velika stvar, verujte) i čiste, a usluga je odlična.
Mančester je mnogo drugačiji od Londona. Sam centralni deo grada ima oko petsto hiljada stanovnika, ali cela Greater Manchester regija broji preko dva i po miliona. Grad je lep, zanimljiva kombinacija modernog i tradicionalnog. Mnoge nove građevine su u staklu, a pešačka zona u centru je jako lepa i pored gomile novih radnji postoji i mnoštvo starih koje su restaurirane i izgledaju predivno.
Nije sve baš sjajno, doduše. Gradski prevoz, za razliku od Londona, ovde je dosta čudno organizovan, a kako ga rade različite kompanije koje baš i ne sarađuju najbolje, teško ćete se snaći ako morate da menjate smer. Metro nemaju, imaju MetroLink Tramvaje, ali oni baš i ne pokrivaju preterano dobro grad, i teško ćete se snaći ako ne poznajete grad.
Taksi je skup solidno, a taksista ima vrlo malo (osim u samom centru grada). Naime za razliku od Londona, ovde je mnogo prisutniji “car for hire”, hakovanje sistema gde vi naručujete vožnju i vozač dolazi po vas i vozi vas dalje. Nije Taxi, jer ne smeju da kupe ljude sa ulice, ali odlično radi ako imate lokalne kontakte i jeftiniji je od taksija oko 20%. Takođe, postoji “Radio Cabs” aplikacija za iPhone sa koje sam par puta naručivao i koja ok radi, a ima i tracking gde je lokacija vozila. Ono što još morate imati u vidu je to da cena vožnje taksijem raste drastično kada su gužve – pa vožnja od stadiona do hotela koja je obično oko 6 ili 7 funti, u gužvi preko 20.
Kada sletite, predlog je da se do grada dobacite vozom – idu na svakih par minuta, cena je 2 funte, a taksi je 35. Voz vas ostavlja na Picadilly stanici a odatle možete peške ili tramvajem.
Takođe, ako želite nešto od suvenira grada, nećete se usrećiti. U knjižarama ih ne prodaju, imaju specijalizovane prodavnice a tamo je izbor u najboljem slučaju tužan. Par magnetica, ne narocito simpatičnih, prilično skupih. Par razglednica i majica, ali zaista ništa posebno. Ali.. zato u svakoj knjižari možete kupiti sve što vam treba o Londonu.
Ali… zato u prodavnicama Uniteda postoji apsolutno sve što ste ikada zamislili. Po gradu postoji dosta radnji, a na stadionu je megastore koji je ko pola Ušća. Budite spremni da potrošite mnogo jer je sve toliko simpatično. Po gradu ćete videti i prodavnice City-ja, ali u manjem broju, i primetno je da mnogo, mnogo veći broj ljudi po gradu nosi oznake najvećeg kluba na svetu 🙂
Na dan utakmice, grad je pun stranaca, i u gradskoj prodavnici suvenira, pored mene bilo je još 20ak ljudi koji su se raspitivali kako se ide na utakmicu i koji su običaji što se dolaska tiče. Ja sam, zahvaljujući mom domaćinu Polu, bio potpuno spreman. Dogovor je bio da se nađemo u The Matchstick Man pub-u, a zatim bismo se prošetali oko stadiona i posetili lokalno skladište pretvoreno u pub u kome se okupljaju najvatreniji navijači pred utakmicu. U toj šetnji Pol mi je rekao da je nekada bio običaj da se ode par sati ranije, da se peva i pre izlaska igrača na teren, da je sve bilo dosta drugačije. Rekao mi je da je dovoljno da se 20 minuta pre početka pojavim na ulazu i to je to. Nisam verovao, ali se zaista ispostavilo tako. Ušao sam 15ak minuta pred početak i stadion je bilo polu prazan. Za nekoliko minuta, kao mravi, ljudi su preplavili sva slobodna mesta i kada su igrači izašli na teren, nije bilo ni jednog slobodnog.
Moje mesto, bilo je neposredno pored oko pet hiljada pristalica Svetaca (Southampton), koji su sve vreme gromoglasno pevali. Pomoglo im je i to što je par minuta od početka njihov tim potpuno neočekivano poveo, ali ih je ubrzo smirio Rooney sa dva fantastična pogotka. Celo iskustvo na samom stadionu bilo je apsolutno fantastično, iako sama utakmica nije bila naročito kvalitetna. Nisam video Giggsa i Scholesa na terenu (iako sam sedeo između njih dvojice u svlačionici, dan kasnije), ali sam video da Nemanju vole kao samog Boga, i da postoji jako mnogo razloga zbog kojih je to tako. U Mančesteru ste zbog njega i Kolarova i više nego dobrodošli kada kažete da ste iz Srbije.
Posle završetka utakmice uputio sam se u hotel da se spakujem i spremim da bi sutra mogao da odem na turu po muzeju i stadionu (20 EUR, i treba da se zakaže unapred) iz koje su i slike koje prate ovaj post. Ova tura traje oko sat i po, i zaista je izuzetno dobro osmišljena i vođena. Muzej se nalazi na tri sprata u okviru samog stadiona i prati celu istoriju Uniteda, a posebno mesto zauzima deo o Minhenskoj katastrofi i prijateljstvu koje je rada počelo sa Crvenom Zvezdom. O tome će i vodič pričati više kada prođete kroz Minhenski tunel, ispod severne tribine. Osim stotina trofeja i odlično ispričane priče, videćete stadion, prošetati se pored samog terena, kao i po najvažnijim tačkama na tribinama, bićete u prostorijama za odmor igrača, svlačionici, na teren ćete izaći kroz tunel, a zatim sesti na mesta za rezerve. Sve vreme će sa vama biti vodič koji će krajnje zanimljivo pričati o istoriji kluba. Na povratku ćete dobiti i pozdravnu poruku Ser Alexa i time će se vaša tura završiti.
Ako saberete troškove, videćete da ovo iskustvo košta oko 350 EUR. Naravno, imaćete i drugih troškova, ali hrana, piće i ostalo ne moraju da vas plaše, jer ako budete kupovali u prodavnicama (Sainsbury ili Tesco npr), videćete da su cene vrlo slične kao i ovde, a da postoji veliki izbor gotove i spremne klope koja je izuzetno ukusna.
Dečački snovi su jako važni, posebno kada živimo u zemlji u kojoj smo za gotovo sve njih bili uskraćeni kad im je bilo vreme. Imam veliku sreću da neke danas mogu da ostvarim sam, a neke uz pomoć dragih ljudi… To su neke, naizgled tako male stvari, a opet ne mogu da se mere ni sa čim. Pune baterije, vraćaju snagu… a toga nikada nema previše, ako i dovoljno.
Glory, glory, Man United!
Galeriju fotografija sa ture možete pronaći ovde, nažalost fotografija grada nema – sačekalo me je autentično englesko vreme, a po kiši i vetru nisam bio voljan da nosim aparat po gradu 🙂
I da… 15 godina od povlačenja… i dalje pevaju debelom ćelavom francuzu za podignutom kragnom!