Posle Minhenske katastrofe, Manchester United je bez titule bio skoro 30 godina. Klub u velikom zaletu, sa neverovatnom generacijom, sasečen je do korena, i pitanje da li bi se ikada vratio na zasluženo mesto da se nije desilo čudo. Dok čekamo dolazak novog mesije, red je da se podsetimo još nekih veličanstvenih ljudi u istoriji engleskog fudbala. Do renesanse United-a koja je trajala prethodnih 20 godina, bez sumnje najveći britanski klub bio je Liverpool. I danas, je uprkos potpunoj dominaciji drugih klubova prethodnih dve decenije, ukupno istorijski gledano drugi najtrofejniji klub. Sa 18 nacionalnih titula i 5 titula prvaka Evrope, istorija ovog Engleskog kluba, zaista je za svako poštovanje, iako je danas često predmet podsmeha zbog dugog posta u Ligi, i činjenice da će verovatno i Stevie Gerrard, kao što je i Jamie Carragher, okačiti kopačke o klin bez da su podigli pehar Premier league. Ipak, i u istoriji ovog kluba postoji jedan škotlanđanin koji je upisan najsjajnijim zlatnim slovima.
Kada je William “Bill” Shankly došao na kormilo Liverpool-a, imao je iza sebe relativno uspešnu karijeru u nižerazrednim klubovima. Na Enfildu je bilo potpuno rasulo. Stadion je bio u raspadu, teren je izgledao kao bojno polje, a tim je bio pun ispod prosečnih igrača sa par talentovanih mladića. Klub je tada, već pet godina, bio član druge engleske lige, a u trenutku dolaska Shankly-ja, ispao je iz FA Kupa od amaterskog kluba Worchester city.
Kao i u životu, i u fudbalu čuda su retko slučajna, i iza njih gotovo uvek stoji mnogo teškog rada, a najveća je magija stvoriti naizgled ni od čega, nešto veličanstveno. Takav je trener bio Bill Shankly. U mladosti solidan igrač, koji se nekako, po sopstvenom priznanju ceo život pripremao za posao trenera. Preporodio je klub, stvorio fantastičan kolektiv igrača koji su bili savršeno utrenirani, a navijači, navijači su ga obožavali, a i on njih.
Biografije velikih trenera, kao i velikih vojskovođa kriju neverovatne ljudske priče, brilijantne momente, savete, teške odluke, poraze i pobede. Kada je preuzeo klub, polako je vraćao stvari na svoje mesto. Stvorio je solidnu bazu, napredovao ka vrhu druge lige, i posle nekoliko sezona vratio klub u najviši rang takmičenja. I tamo nisu bili turisti, i već posle par sezona, klub je postao je jedan od najjačih na ostrvu. Stigla je i prva titula nakon mnogo godina, a zatim i odmeravanje snaga sa evropskim velikanima.
Te 1965. godine Liverpool je u 1/4 finalu Lige šampiona igrao protiv FC Köln, prvog šampiona novoformirane Bundeslige. U prvoj utakmici u Kelnu rezultat je bio 0:0. Revanš na Enfild roudu se završio istim rezultatom. Po tadašnjim pravilima, igrala se treća utakmica, na neutralnom terenu, koja bi odlučila. I ona je odigrana, a rezultat je bio 2:2. Pravilo sa penalima nije još uvek uvedeno a na snazi je bilo da se u takvim slučajevima pobednik odlučuje bacanjem novčića. Ironija je htela da je i ono moralo biti ponovljeno, jer se prvobitno novčić vertikalno zabio u teren. Sudbina je htela da Liverpool prođe dalje.
Na povratku u Englesku, igrači su bili pomešanih osećanja, ali potpuno iscrpljeni, a za samo tri dana čekalo ih je polufinale FA Kup-a protiv Chelsea. Dan pred utakmicu, igrači su se teturali na treningu, nisu bukvalno mogli da stoje, a kamoli da trče. Znao je da samo čudo može da ih spase. Narednog dana u svlačionici sačekala su ga ista iscrpljena lica, a on im je, svestan situacije, rekao – Momci, nisam želeo da vam ovo pokazujem, ali pošto više nije ni važno, evo da vidite šta vaši protivnici misle o vama. Na prospektu koji im je dao bio je poziv navijačima Chelsea i najava za finale FA Kupa na Wembliju. Rekao im je – Eto, vidite, oni ovaj meč gledaju kao samo formalnost. Misle da su nam Nemci uzeli dušu, i došli su ovde da nas počiste i ponize. Oni sebe već vide u finalu. Kako je pamflet išao od igrača do igrača, Bill je samo dolivao ulje na vatru. Prvo začuđeni, onda nervozni, i na kraju besni igrači sedeli su i negodovali. Kada su izašli na teren, bili su spremni da pojedu Chelsea za doručak. Nadtrčali su i nadigrali rivala i slavili 2:0. Na kraju utakmice, Shankly je sa osmehom na licu otišao do potpuno zbunjenog trenera Chelsea. Kada ga je kolega pitao – Kako ti je ovo uspelo? Bill je odgovorio – Evo jedan suvenir, i dao mu pamflet koji je kružio među igračima. Trenera Chelsea je ostao u čudu… Nije video ništa slično. Nije, jer to i nije bio nikakav zvanični pamflet, već jedan jedini primerak koji je Shankly sam oštampao za svoje igrače, ne bi li izvukao i poslednje atome snage iz njih.
Bill nikada nije osvojio Kup Šampiona, i to mu je jedina neostvarena želja bila. Nije uspeo, ali je stvorio mogućnost da neko sledeći to uradi. I za samo deset godina od njegovog povlačenja 1974. godine, njegov Liverpool je 4 puta bio prvak Evrope.